Knjaževac: Položaj žena na tržištu rada u Srbiji nije idealan, a problemi i izazovi su značajno veći za žene koje dolaze sa sela. Kao jedna od opština sa najvećom teritorijom u Srbiji i sa preko 40 seoskih naselja različite veličine Knjaževac je opština u kojoj se sa naročitom pažnjom pristupa rešavanju ovog velikog problema. Od tih rešenja ne zavisi samo budućnost žena sa sela, već i sela, pa i čitavih opština poput Knjaževca jer nedostatak posla dovodi do odseljavanja što za sobom vuče čitav niz socijalno ekonomskih problema. O ovoj temi pričali smo sa Slađanom Milutinović, lokalnom menadžerkom jedne od naših najuglednijih nevladinih organizacija – „Timočkog kluba“ koji deluje na teritoriji istočne Srbije.

Slađana je posebno zadužena da prati probleme u zapošljavanju mladih i marginalizovanih grupa i ovim poslom se bavi već skoro 20 godina.  Na njenim zidovima i po policama njene kancelarije bezbrojne su zahvalnice i pohvalnice za dugogodišnji rad i zalaganje u ovom sektoru.

 

Žene najčešće nekvalifikovane za tržište rada

E2E: Koji bi ste problem u oblasti zapošljavanja definisali kao najveći problem za žene sa sela?

Slađana: Prvi i osnovni problem je što je žena u Srbiji, a pogotovu u ruralnim mestima, stub porodice i domaćinstva i što ostaje da se brine o stoci, poljoprivredi, održava domaćinstvo. Zbog toga se generalno jako teško odlučuju da traže posao u gradu. Ono što smo mi kroz razgovor sa tim ženama i kroz razne projekte primetile je da žene koje žive u selima bliže Knjaževcu (Sastavak ili Kaličina) mogu lakše da dođu do grada kolima ili besplatnim javnim prevozom i one su i najzainteresovanije za pronalaženje posla iako su  nekvalikovani kadar u 90% slučajeva.  Ali mi želimo da sve žene sa ruralnih područija osnažimo da krenu u svoj biznis.

E2E: Ima li žena koje ne žele da traže posao u firmama, ali žele da ostanu u selu i pokrenu svoj posao?

Slađana: Knjaževac je i po tome specifičan, jer jedan deo stanovnika naše opštine gravitira ka Staroj planini gde imamo seoska domaćinstva u kojima su žene veoma zainteresovane da se bave seoskim turizmom, da naprave domaćinstva i zainteresovanost da se ostane i pokrene biznis je velika. Što se drugih delova opstine tiče, recimo prema Tupižnici (Valevac, Sokolovica, Bučje) tu je već veliko interesovanje za bavljenje i stočarstvom i voćarstvom.  Te žene mahom žele da nađu posao drugde i tu je preduzetnički duh nešto slabiji.

 

Nije samo novac podrška

E2E: Žene, ipak, vide i prepoznaju neke mogućnosti i prilike u tim ruralnim delovima naše opštine?

Slađana: Vide svakako, ali njima je potrebna podrška i to ne samo materijalna, već podrška svake vrste, počevši od edukacija. Isto je jako bitno pokazati im primere dobre prakse.  Otežavajuće jeste, jer mi još uvek imamo taj mentalitet da muževi prave otpor da žena krene u samostalni biznis ili čak samo da počne negde da radi. Tako da one jesu i marginalizovana grupa i treba ih ekonmski osnažiti. Kad god razgovaramo sa njima one su raspoložne da rade, ali čim određeni program prestane one gube interesovanje jer nema podrške. Potrebna je kontinuirano motivisanje, da se radi konstantno sa njima i jedino tako može da se dođe do nekog ozbiljnijeg broja žena koje žele da se zaposle i koje će se zaposliti.

E2E: Kakve radionice ili edukacije su potrebne ženama?

Slađana: Turistička organizacija opštine Knjaževac radila je edukaciju za žene koje bi se bavile seoskim turizmom, zatim edukacije za pisanje biznis plana. Postoji interesovanje za takve aktivnosti. Opet kažem, podrška i motivacija su od presudnog značaja za njih, a kada se dostigne taj stepen motivisanosti onda bi to značilo uspeh. Mnoge polaze od toga da njih niko neće zaposliti jer su nekvalifikovane, kako će se uklopiti u kolektiv ili sa druge strane visoka čak nerealna očekivanja plate. Dok god se radi sa njima veoma su motivisane. Što znači jedan od velikih problema jeste manjak motivacije a onda i održavanje motivisanosti.

 

Između očekivanja i realnosti

E2E: Prepreke su i mentalitet i kultura?

Slađana: Svakako, mnoge žene se vode time da im je lakše da sede kući i nemaju dovoljno nego da rade negde 8h za minimalac. Ali takav stav dosta proizilazi iz okruženja. Mnoge žene koje su uspešno zavšile obuke i ponuđen im je posao nisu ga prihvatile.

Koliko god poricali novac je pokretač ali očekivanja su često nerealno visoka kod žena koje su nisko kvalifikovane. Kažu zašto su naši kafići tako dobri, pa zato što u njima rade fakultetski obrazovani konobari.  I stepen pomirljivosti je možda viši kod obrazovanijeg kadra. Kada bi prolazile više obuka za stručno osposobljavanje verujem da bi lakše prešle i shvatile taj gap između očekivanja i realnosti. Kada bi iz godine u godinu se nastavljali ti programi obuke, za različita radna mesta i uvezalo se sve u jedan nazovimo paket povećao bi se broj njihovih sposobnosti i znanja i povećala se njihova zapošljivost.

E2E: Koji je stepen njihovog razumevanja i prepoznavanja ličnih veština i sposobnosti? Da li bi recimo mogle same da napišu CV?

Slađana: Prepoznaju, ali su neodlučne. Još uvek u glavi nisu strikno odlučile šta bi radile, nemaju jasno definisan cilj i nisu uporne, lako menjaju mišljenje. Obuku za pisanje CV i motivacionog pisma smo radile sa preko 30 ljudi i niko od njih nikada nije napisao CV, a traže posao. I to je kategorija od nekvalifikovanih do visoko obrazovanih. A o motivacionom pismu i da ne govorimo.

Tokom individualnih razgovora karijernog savetnika sa tim ljudima na upitnicima vrlo mali broj ljudi je znao da prepozna svoje veštine da kažu sami da imaju veštinuj pregovaranja, komunikacije ili imam vozačku, znam strane jezike, bukvalno su im se izvlačile reči. Ne znaju da definišu svoje sposobnosti.

 

Žena je bila u kosmosu, može dakle i da radi u Knjaževcu

E2E: Dakle imaju problema da prepoznaju svoje mogućnosti i prilike?

Slađana: Same vrlo malo znaju o mogućnostima, čak ne znaju same da prepoznaju svoje sposobnosti. O eventualnim poslovima koje bi mogle da rade znaju samo za par firmi koje se bave tekstilom i kožarstvom a u našoj opštini, a zapravo iako je naša opština mala, ima zaista veliki broj firmi i zanimanja.

Žena može da vari, žena može da vozi autobus, žena može da bude mesar, žena je bila u kosmosu, može vala da radi i u Knjaževcu, o čemu mi pričamo, odakle ovakva ograničenja u profesijama? Treba im se otvoriti i pokazati ceo spektar zanimanja, da žena nije stvorena da pere, pegla i kuva već može da bude šta god poželi.  Možda je nekvalifikovana, ali isto tako možda poseduje neki talenat, koji uz pravilnu motivaciju može da procveta.

E2E: Kakva je podrška porodice našoj ženi sa sela u traženju posla?
Slađana: Slaba, skoro nikakva. Postoje parovi gde će suprug reći ako baš želiš ti idi, ali neće joj pomoći ni na koji način u smislu prevoza ili nekih informacija gde bi mogla da ide. Potpuna indolentnost ka njenoj odluci i to je možda vrhunac njegove „pomoći“.

Njegov pristanak da ona traži posao što bi trebalo da bude apsurdno u današnje vreme. I dalje se smatra da je ženi mesto u kući, a ako finansijski doprinosi postaje ravnopravni član porodice i dobija glas. Moje lično mišljenje je, a to bi bila strategija za narednih 50 godina, dugoročan program prevashodno bi osnažio selo a onda će i žene i ljudi sa sela lakše živeti i raditi. Mi preskačemo korake, a i nemamo osnovnu podršku države u smislu da jačamo selo.

E2E: Koji je najbolji način motivacije žena da krenu u proaktivno traženje posla?

Slađana: Još uvek se istražuje pitanje zapošljavanja mladih, žena sa sela i marginalizovanih grupa  i program „Znanjem do posla“ u okviru kojeg se mi bavimo mladima sa sela su pionirski koraci u našoj opštini.  Na javni poziv javiće se par žena koje imaju neko predznanje ili su prošle neki vid edukacije, direktna poseta tim ženama je jedini način da se ona motiviše. Naši kapaciteti nažalost nisu veliki da bi mogli svakoj ženi da posvetimo više pažnje, kao individui a to je preko potrebno.

 

Zaustavlja li se trend odlaska?

E2E: Ipak, čini mi se da je se trend bežanja iz sela u gradove smanjio i možda se malo i menja situacija?

Slađana: Tako je, ali treba ih zadržati tamo, da nađu posao i rade. Treba jačati seosku infrastrukturu. Dosta ljudi se vraća na selo i nalaze svoju šansu baš tamo. Mali broj, ali kroz subvencionisanje mehanizacije, grla stoke i zasada može se preokrenuti taj trend.

E2E: Šta od zanimanja najviše zanima žene?

Slađana: Ogroman broj  želi da se bavi kompjuterima i pohađa obuke za programiranje, imaju nerealne želje, jer žele da budu nešto za šta im treba obrazovanje koje nemaju. Talenat je jedno ali za neke poslove prosto je potrebno opsežno školovanje. A ne možemo da kažemo da ne mogu to da budu da im ne bi ubili motivaciju a sa druge strane teško je objasniti da ne mogu da budu pilot ili lekar bez škole.

Isto tako zabrinjavajuće je što po dodeli sertifikata za završenu obuku za „meke“ veštine veliki broj polaznika nas je pitao da li su ovi sertifikati priznati u inostranstvu. Tako da i to je jedan od problema.

 

E2E: Svi ovi problemi koje smo identifikovale do sada deluju povezano. Neki možda proističu iz manjka informacija o samom zanimanju. Ali da li bi izgubili želju ako im se učini da je put možda dug

Slađana: Čim im se realnost prikaže gube interesovanje, da moraju da ulože, da ne postoji prečica već stepenik po stepenik. Ako nešto jako želiš ostvarićeš, upornost im nije jača strana nažalost.

E2E: Posao nije samo u fabrici i firmi, Knjaževac je bogat kulturnim nasleđem, ima puno starih zanata koji se ponovo neguju kako ne bi potpuno zamrli. Da li lokalne žene možda vide svoju priliku na tim altrenativnim zanimanjima, u očuvanju starih zanata i tradicije?

Slađana: Mislim da su ti sami centri za očuvanje tradicije dosta dobro doprli do njih, po selima ima žena koje dobijaju materijal i rade od kuće. Ali opet, tu ima vrlo malo novca tako da se i interesovanje i volja smanjuju.

 

Imamo li snage da ponudimo podršku?

E2E: Prema Vašem mišljenju da li uopšte postoji dovoljni broj ljudi, logistička i materijalna podrška poboljšanju životnih standrda ovih žena?

Slađana: Ni približno dovoljno. Ni ljudi, a ni finansija. Ovaj projekat zahteva ogromnu finansijsku podršku. Naša opština je jako razuđena a treba doći do svih. Mi iz naše organizacije često radimo kao volonteri upravo zbog toga. Volimo naš grad i naše ljude i novac nama nije prepreka za rad,ali ovakav projekat…. Mi dobijamo moralnu podršku u smislu „Bravo, super to radite“. Na žalost to nam ne pomaže mnogo. Mi, iz nazovi unutrašnosti, imamo mnogo veće poteškoće. Jedan od izazova je definitivno nedovoljno prepoznavanje i priznavanje problema i što se ne radi na rešavanju istog.

E2E: Da li ste možda identifikovali neke probleme koji idu iz grada ka selu?

Slađana: Transport je veliki problem, da li će zakasniti ili mora da izađe ranije sa posla da bi uhvatila autobus. Razuđena smo opština, neka sela su 30-40km daleko uz jako loše puteve. Ako je neko vozi to je izdatak i gubi se stimulans. Pokrivenost medija i protok informacija je isto izazov. Imamo internet televiziju ali procenat korisnika na selu je zanemarljiv.

E2E: Ima li diskriminacije žena sa sela?

Slađana: Da, ima. Diskriminacija postoji. U smislu rađanja, udaje i porodice. Morali smo da im objasnimo da je njihovo legitimno i ustavno pravo da ne odgovori na pitanje ili prijavi pitanje da li će se udavati, rađati i sl. Problemi su institucionalni, društveni, državni. Treba krenuti od samog početka bez preskakanja koraka. Treba srušiti sve a onda graditi kuću ponovo, na zdravim osnovama.Tek tada možemo pričati  o funkcionalnom društvu i zadovoljnim ženama koje žive u lepo uređenim selima. Plašim se da kad je Srbija u pitanju, ovo je vizija a ne misija.

 

Misije i vizije

E2E: A kako do cilja? Šta su vizija i misija, a šta cilj?

Slađana: Do cilja, svi mi mali kopači da damo sve od sebe i uspeh će doći ako dokažemo da treba krenuti od početka. Misija je žene u opštini Knjaževac 2079. godine, žene koje su poštovane i uspešne i stvaraju novi svet. Vizija je da sve žene naše opštine budu zaposlene, a broj žena preduzetnika vrtoglavo velik. Cilj je da sve žene sa teritorije prođu neki vidi edukacije, da se sa svakom porazgovara bez obrzira na obrazovanje, postojanje mentora koji će raditi sa njima, izrada vodiča za mesne kancelarije.

Ako želimo nešto zdravo moramo da uništimo bolesno. Mučan je proces, zahteva odricanje ali je moguć. Potrebna je i sloga. Izrada akcionog plana u koji su uključene žene, ali i primenjivanje istog. U opštini Knjaževac od preko 20 seoskih domaćinstava samo dva su vlasnice žene a sa druge strane one su odgovorne za poslovanje jer treba spremiti zimnicu da se gosti posluže, očuvati životinje, skupljati plodove. Isto tako jedan od problema je rodno senzitivna politika i treba raditi na daljem razvijanju iste jer muškarci i žene različito vide probleme kao i potencijalno rešavanje istih. Pogotovo ako su tema problema upravo žene.

Znanjem do posla – Knjaževac:

Program „Znanjem do posla“ podržao je u Knjaževcu realizaciju 4 projekta obuke na radnom mestu za 197 nezaposlenih, mlađih od 30 godina.

Kroz program obuke u Timočkom klubu obučeno je 150 nezaposlenih, a za njegovu realizaciju obezbeđeno je skoro 38.500 švajcarskih franaka. Za obuku 30 novih proizvođača odeće u kompaniji “Beba Kids” obezbeđeno je sko 43.670 švajcarskih franaka, dok je 12 mladih obučeno za proizvođače kože u projektu vrednom 22.118 švajcarskih franaka realizovanom u kompaniji “Recika”. Kroz obuku za bravara prošlo je 5 mladih u kompaniji Kran Ing i za to je izdvojeno skoro 19.000 švajcarskih franaka.

Sredstva za realizaciju ovih projekata obuke na radnom mestu i podrške bržem zapošljavanju tzv. teže zapošljivih grupa mladih obezbeđena su iz donacije Vlade Švajcarske. Lokalni partner programa “Znanjem do posla” u Knjaževcu je Centar za obuku i radno angažovanje.

Lokalni partner programa „Znanjem do posla“ u Knjaževcu je Centar za radno angažovanje mladih.

Znanjem do posla – Srbija:

Tokom prvog kruga obuke na radnom mestu kroz 22 projekta obuke na radnom mestu prošlo je oko 350 mladih, a pomoć na putu do posla dobilo je i još 350 nezaposlenih, mlađih od 30 godina iz tvz. teže zapošljivih grupa mladih – žena žrtava nasilja u porodici, mladih bez roditeljskog staranja, mladih sa sela, štićenika kazneno-popravnih domova, mladih sa smetnjama u razvoju, te Roma.

Za realizaciju 22 projekta obuke na radnom mestu, za isto toliko zanimanja na koje su lokalni privrednici u pet pilot zajednica (Kragujevac, Kruševac, Knjaževac, Novi Pazar i Pirot), ukazali kao na deficitarne, Vlada Švajcarske odvojila je u prvom krugu „Opportunity“ Fonda približno 450.000 franaka.

Za šest programa podrške zapošljavanju teže zapošljivih grupa mladih izdvojeno je još 194.000 franaka, dok je za realizaciju devet projekata kojima se testiraju inovativni modeli zapošljavanja u Srbiji izdvojeno dodatnih 155.000 franaka.

Testiranje novih metoda zapošljavanja odvija se pod nadzorom Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije i oni se realizuju u osam lokalnih zajednica – Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Rači, Pirotu, Paraćinu, Užicu i Somboru.

Novinarka: Katarina Jelenković / Uredio: Tibor Jona

Korisni linkovi:

Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva (SIPRU) – LINK
Švajcarska kancelarija za saradnju – LINK
Timočki klub – LINK