E2E priča – Umeće i šarm barmena

E2E priča – Umeće i šarm barmena

Kragujevac: Obuka u restoranu „Terminal seven“ u Kragujevcu

Milana Simića (24) iz Kragujevca drugarica je nagovorila da se prijavi za obuku za barmene po programu „Znanjem do posla“, jer je procenila da je „kao rođen“ za taj posao. Poslušao ju je, i sada, na kraju dvomesečne obuke kaže da je napravio odličan izbor. Prepoznao je da je to pravi posao za njega i u ugostiteljstvu vidi svoju profesionalnu karijeru.

 

Prvo radno iskustvo školovanog konobara

U prijatnom ambijentu restorana, dok svira „muzika na struju“, a gosti očekuju najbolju uslugu, Milan je na svojoj poziciji – u šanku. Priprema kafe, koktele, pića… Sve precizno i dozirano baš po normativima koje je učio od mentora Branka na obuci za barmena. Kada je gužva, dodaje, gosti ne smeju da čekaju, pa se radi u bržem ritmu. Osmeh i komunikativnost su, kaže, njegov urođeni kvalitet koji je u ugostiteljstvu „veliki plus“.

 

„Iako sam završio ugostiteljsku školu, ranije nisam video sebe u tom poslu. Nisam imao nikakvo prethodno radno iskustvo u ugostiteljstvu, jer sam posle školovanja radio uglavnom građevinske poslove i pomagao roditeljima koji su držali tezgu na Šarenoj pijaci“ priča Milan.

 

Tokom školovanja, kaže, nije imao dovoljno prakse u ugostiteljstvu.

„Kao učenici na praksi smo učestvovali samo u praktičnom delu koji je vezan za serviranje. Nikada nismo ulazili u šank, bili smo tu da promenimo piksle, pomognemo kolegama, i to je bilo sve. Nisam imao priliku da sam nešto zaista i uradim, da uslužim goste ili pripremim piće“ kaže Milan.

Naglašava da je obuka za barmene na projektu „Znanjem do posla“ „drastično“ drugačija od školske prakse. Dobio je šansu da uči i samostalno radi.

„U početku je bilo malo nezgodno, imao sam tremu da nešto ne pogrešim. Teže je na početku jer malo i sumnjaš u sebe da li ćeš da se snađeš i sve dobro da savladaš“ kaže Milan.

Obuka „Znanjem do posla“ u restoranu „ Terminal seven“ počela je lekcijama mentora o pripremi raznih vrsta kafe. I, priznaje Milan, u početku je bilo dosta grešaka, koje su kasnije nestajale sa rutinom. Drugi zadatak praktikanata bila su pića i kokteli.

 

 „Baš sam se bio zagrejao da sve naučim, sve me je interesovalo. I trud se isplatio – bukvalno sam savladao sve, od toga šta sve treba za pripremu koktela, koliko ide doza, koji šot… Sada u šanku znam  baš sve da radim. I mentor Branko me je pohvalio rečima da sam spreman za sve poslove“ priča Milan i ističe da već dve-tri sedmice samostalno radi u šanku.

 

Milan zna da je šank  ključno mesto kada je u restoranu dosta gostiju i svi moraju da budu brzo usluženi, da ne čekaju.

„U šanku se tada odlučuje šta se prvo pravi i kojim redom uslužuju gosti“ kaže Milan.

Iako mu je šank „bazična“ pozicija, voli da izađe u „ polje“ i uslužuje goste.

 

 

„Volim da kombinujem i šank i rad sa gostima. U šanku je mirnije i tu možeš da budeš kreativan, a sa gostima volim da komuniciram i uvek je dinamično“ priča Milan.

Dodaje da je tokom obuke prošao i druge poslove koji se obavljaju u restoranu – popis i poručivanje robe, trebovanje, prijem i provera robe, pakovanje u frižidere, slaganje robe u magacinu, vođenje računa.

Milan je uveren da će ga poslodavac zadržati na ovom radnom mestu i posle obuke.

 

 „Nisam ni bio svestan da ovaj posao može dobro da mi ide, dok nisam probao. Sada sebe vidim u ovom poslu. Sviđa mi se lokal, dobra je klijentela, sve mi je zanimljivo. Najviše mi se sviđa rad s ljudima. Poseban je izazov kada gost poželi nešto što nemamo i hoće da proba nešto neobično, onda ja mogu iskažem i svoju kreativnost u šanku. Nekoliko puta sam, koristeći ono što imam u šanku, spremao napitke koji nisu u karti restorana“ rekao je Milan.

Priznaje da je ova obuka, u neku ruku, i prevazišla njegova očekivanja.

 

„Mislio sam da neću moći da se snađem za kratko vreme. Ali, tokom obuke sam ovaj  posao „zagotivio“ i shvatio da ja to mogu da radim“ samouveren je Milan.

Milan kaže da ima podršku roditelja da nastavi da radi ovaj posao. Kaže da je oduševljena i njegova drugarica koja mu je i preporučila ovu obuku.

 

„Kaže mi da je bila sto posto u pravu kada mi je rekla da sam rođen za posao barmena“ kaže Milan.

 

 

Obuka mladih po „ukusu“ restorana

U restoranu „Terminal seven“ tokom dva meseca za barmena se obučavalo četvoro mladih iz Kragujevca. Među njima je samo Milan školovani konobar, dok su ostali sa diplomom Gimnazije, Ekonomske i Medicinske škole. Nisu imali nikakvo prethodno radno iskustvo iz restorana ili kafića, ali im je bila zajednička želja da nauče ovaj posao.

Prvi put smo na ovaj način obučavali mlade barmene. Do sada smo do radnika dolazili uglavnom po preporuci ili su to bili studenti kojima je ovo dodatan izvor zarade“ priča Branko Milidragović, mentor obuke i vlasnik restorana“ Terminal seven“.

Kaže da je obuka „Znanjem do posla“ mnogo bolja varijanta za izbor kvalitetnog radnika.

 

 

„Kroz ovakvu praktičnu obuku na radnom mestu odmah može da se vidi ko je zainteresovan i ko stvarno ima želju da nauči da radi. S druge strane, i praktikanti imaju priliku da procene svoje mogućnosti i vide da li im posao odgovara. Nekome se možda učini da može, a onda u hodu vidi da možda nije za to i da je pogrešio u odabiru zanimanja“ kaže Branko.

Prema Brankovim rečima obuka za barmene je specifična jer je teško odvojiti teoriju od prakse, te su praktikanti tokom obuke uporedo sticali ova znanja. A zadaci su bili raznovrsni.

 

„Nabavka sredstava za rad, priprema pića, likera, učenje normativa za svako piće ili koktel, priprema raznih vrsta kafe…“ priča Branko.

Iz ugla mentora procenjuje da je praktikantima tokom obuke najteži zadatak bio kontakt sa gostima, najviše zbog činjenice za koju postoji i stara izreka „razni ljudi – razne ćudi“.

 

„Jedno je kad vi o tome samo razmišljate, a drugo kada dođete u situaciju da kontaktirate sa gostima. Neko jednostavno ima tu crtu da ume sa gostima koji dolaze sa različitim raspoloženjem i željama, zna da priđe gostu, da sa njim popriča, preporuči“ kaže Branko i ističe da je to uz osmeh velika prednost u ugostiteljstvu.

 

Navodi da je poseban izazov za praktikante bilo učenje pripreme 20-ak vrsta koktela, njihove dekoracije i načina posluženja.

Branko, koji je u ugostiteljstvu 12 godina, kaže da je prvi put imao iskustvo mentora u obuci mladih praktikanata. Bili su odlični i prihvatili su sve“ lekcije“ i sada su, tvrdi Branko, spremni za samostalan rad u ugostiteljstvu.  Pa, neka im je srećan start sa „Terminala seven“!

Tekst i foto: Gordana Mirović / Uredila: Sandra Vlatković

E2E priča – Praksa i posao u kompaniji svetske klase

E2E priča – Praksa i posao u kompaniji svetske klase

Kragujevac: „Znanjem do posla“ u Kragujevcu –11 praktikanata zaposleno u  „IME-Autolift“ posle obuke u toj kompaniji

Grupa mladih bez posla iz Kragujevca stekla je prva radna iskustva na praktičnoj obuci u kompaniji „IME-Autolift“, koja je u centar Šumadije došla pre šest meseci. Zahvaljujući programu „Znanjem do posla“, praktikanti su se obučavali na konkretnim radnim mestima u hali gde se proizvode konstrukcije-liftovi koji služe za remont, sanaciju i održavanje šinskih vozila.

Poslodavac je bio zadovoljan učinkom praktikanata i posle obuke je svima je ponudio posao. Zaposlilo se 11 praktikanata, dok je jedan odustao zbog odlaska u inostranstvo.

Mladi praktikanti sada su deo tima velike kompanije i angažovani su na raznim pozicijama u proizvodnji, rade na CNC mašinama, kao bravari-monteri, operateri na strugu, CNC strugu i dr.

 

Praksa na više radnih pozicija i operacija

Među „sveže“ zaposlenim praktikantima obuke „Znanjem do posla“ su 20-godišnji Lazar Vlahović i 22-godišnji Milan Đuričić koji su završili Politehničku školu.

„Pre dolaska u ovu kompaniju nisam imao nikakvo radno iskustvo. Obuka u IME Autolift-u je bila moja prva ozbiljna praksa. Prijavio sam se na obuku jer sam hteo da naučim neki konkretan posao da radim“ kaže Lazar.

 

 

Objašnjava i zbog čega je, kako kaže, ova obuka bila ozbiljnija u odnosu na školsku praksu.

„Razlika je ogromna. Tokom ove prakse radili smo na ozbiljnim poslovima, nema mesta za grešku. Imao sam priliku da kao praktikant samo ja radim za jednom CNC mašinom, dok nas je u školi bilo čak 30 na jednoj mašini. Imao sam i mentora, radio i učio uz iskusnog radnika. Ništa mi nije bilo teško, pošto su ovde svi puni razumevanja za mlade, a i uslovi rada su odlični. Tokom obuke o svemu sam mogao da razgovaram sa instruktorima, prvo da ih pitam, pa onda zadatak da uradim sam“ kaže Lazar.

 

Kaže da mu ova vrsta proizvodnje potpuno odgovara i da se u njoj „ pronašao“.

„Prve dve – tri nedelje obuke stalno smo menjali pozicije, dok ne vidimo šta kom praktikantu odgovara, šta svakom od nas baš ide od ruke. Ja sam se, na primer, pronašao u radu za CNC mašinom, pa sam obuku nastavio na toj poziciji“, priča Lazar.

 

Važno je i što praksa traje puno radno vreme – 8 časova ,na koje se, kaže Lazar, brzo navikao, jer zna da je i ta priprema bitna kada se zaposli.

„Imponuje mi što sam baš u ovoj kompaniji koja ima odlične uslove da nastavim da učim i napredujem u karijeri“, rekao je Lazar.

Milan je kao i Lazar završio Politehničku školu u Kragujevcu. Probao je da radi u inostranstvu, ali se nije pronašao u konkretnom poslu, jer nije imao radno iskustvo, ni bolje znanje stranog jezika. Dodaje da mu je nedostatak radnog iskustva bio problem i prilikom pronalaženja posla u Srbiji.

 

Priznaje da mu je na početku obuke teže palo osmočasovno radno vreme, ali je taj problem prevazišao kasnije.

„Obuka mi je bila vrlo korisna, jer na primer nisam poznavao nijedan od alata dok nisam došao ovde. Tokom obuke dobio sam priliku da se oprobam na više radnih pozicija“ kaže Milan.

 

Označio je neke radne pozicije na kojima se snalazi bolje nego na drugim poslovima.

„Pronašao sam se u sklapanju liftova, ide mi crtanje, tehnička dokumentacija, dobro se snalazim u poslovima bravara-montera i na poziciji zavarivača“ kaže Milan.

 

 

To je bila i procena poslodavca, pa se Milan posle obuke zaposlio na poziciji bravara-montera u kompaniji „IME-Autolift“.

Sada, kao „iskusan“ praktikant obuke „Znanjem do posla“ preporučuje mladim ljudima da se uključe u ovakve obuke koje omogućavaju dosta prakse na radnom mestu.

 

Obuka – najbolji izbor za mlade bez radnog iskustva

Obuka u kompaniji “IME-Autolift“ je bila specifična po tome što je za mlade praktikante bio osmišljen program učenja za jedno „univerzalno“ zanimanje koje je obuhvatalo više radnih pozicija i operacija. Prednost takve obuke je bila u tome što su i praktikanti, i poslodavac mogli da prepoznaju koji im posao najviše „leži“, pa da karijeru nastave u tom pravcu.

„Mi smo napravili za praktikante jedno radno mesto koje sadrži više radnih operacija. Iz opisa svake od njih uzeli smo ono što je ključno i sastavili jedno radno mesto za učesnike obuke. Obučavali smo praktikante u nekim najosnovnijim elementima, da bismo videli gde će oni sebe da pronađu najbolje“ rekla je koordinatorka projekta obuke u kompaniji „IME-Autolift“ Dragana Jovičić Jovanović.

 

 

U kompaniji su se rukovodili iskustvima o deficitarnim zanimanjima i nedostatku radne snage na tržištu, pa su ta „najkritičnija“ zanimanja obuhvaćena ovom obukom.

„Ovo je najbolji način da se obuče mladi ljudi bez iskustva jer uče uz iskusne kolege-instruktore da bi što pre došli do praktičnog znanja potrebnog za rad u našem proizvodnom timu“ kaže tehnički direktor u kompaniji „IME-Autolift„ Aleksandar Mališić.

Prema njegovim rečima, praktikanti su se kroz obuku „ Znanjem do posla“ kompletno osposobljavali za konkretnu radnu poziciju.

„Prošli su obuku na nekoliko pozicija i radnih operacija, da vidimo šta im najbolje leži, da bismo im našli pravo mesto u našoj proizvodnji. Prema tome kako su se pokazali, tako su i raspoređivani za rad na CNC mašinama, bravarsko-monterskim poslovima, transportu i dr.“ rekao je Mališić.

 

On kaže da za dva meseca obuke na više radnih operacija nije realno očekivati da  praktikanti budu ravnopravni sa kolegama koji godinama rade.

„Ipak, može da se vidi kakva je njihova odlučnost i koliko daju sebe, jednostavno, koliko svojim zalaganjem doprinose firmi“ kaže Mališić.

 

On ističe da je obuka „Znanjem do posla“ i za njega bila specifično iskustvo zbog načina prenošenja znanja na mlade.

„Do sada sam obučavao osobu ili dve za određenu poziciju, a ovde je reč o obuci za širi spektar operacija. Zbog toga je i bio veći izazov naći pravo mesto za svakog praktikanta, ono na kome će on najviše da doprinese, i da bude zadovoljan i praktikant, ali i poslodavac“ kazao je Mališić.

Tekst i foto: Gordana Mirović / Uredila: Sandra Vlatković

E2E priča – Cigla po cigla – posao

E2E priča – Cigla po cigla – posao

Kragujevac: Na gradilištima u Šumadiji stalno se traže novi radnici, jer na tržištu je mnogo posla, a manjak građevinaca. Pred poslodavcima je problem – kako obezbediti potreban broj radnika i „naslednike“ za starije majstore. Kažu, većina mladih „beži“ od gradilišta zato što je posao težak i dosta se radi. Srećom, ima i pozitivnih primera, što je pokazao i program obuke za mlade građevinske radnike projekta „Znanjem do posla“. Posle dvomesečne obuke Marko Stojković (30) se zaposlio u „IP34 gradnja“ u kojoj je bio na dvomesečnoj praktičnoj obuci.

„Posao mi znači sve“, kaže Marko koji je „glava“ šestočlane porodice, u kojoj ima četvoro dece, a najmlađa je tromesečna beba.

Od rane mladosti bilo mu je važno da zarađuje za život jer se sticajem okolnosti osamostalio još kao srednjoškolac. Posao mu je bio još  potrebniji kada se oženio, dobio decu i morao da obezbedi krov nad glavom.

Radio je razne poslove, vodio je igraonicu, leti je, na moru, prodavao krofne i kukuruz turistima, radio je i u svojoj struci kao konobar, zatim u proizvodnji stočne hrane i kao pomoćni građevinski radnik.

 

 

„Uglavnom su to bili poslovi na crno. Radio sam mnogo, a zarada je bila minimalna. Većina poslodavaca nije cenila moj trud i rad“, priča Marko.

 

Markov put od ugostitelja do zidara

Za ovog mladog čoveka vedrog duha nije bilo pauze i čekanja da posao „padne s neba“. Uvek je tražio je nova, bolja rešenja za svoju egzistenciju.

S obzirom da ima malo „ zidarske krvi“, jer je u porodici bilo građevinaca kojima je u mladosti pomagao u poslu, prijavio se na obuku za građevinske radnike u okviru projekta „Znanjem do posla“. U preduzeću „IP34 gradnja“ dobio je priliku da zanat uči na jednom od najvećih gradilišta u Šumadiji, u industrijskom kompleksu „Mind park“. Sticao je praktično iskustvo u neimarskom timu koji zida halu od nekoliko hiljada kvadrata.

„Tokom praktične obuke na gradilištu sam mnogo naučio. Skoro da nisam imao greške, jer sam imao iskusne majstore pored sebe koji su mu davali prave savete. Ništa nisu ni morali da me teraju da radim, jer sam došao spreman na sve obaveze i da se potrudim da što više naučim da radim. Rukovodio sam se time da što više znaš-više vrediš. Ovu obuku sam video kao šansu da steknem nove veštine, pokažem se kao vredan i dobar radnik, i sa tim kvalitetima ,što bi se reklo, zaradim posao kod ovog poslodavca“, priča Marko.

Tako je i bilo. Marko je posle obuke dobio ponudu da ostane na gradilištu.

 

 

„Dosta poslova sada mogu samostalno da radim, recimo, zidarske i tesarske poslove. Mogu reći da sam više od pomoćnog radnika, sada sam kao mlađi majstor“, kaže Marko i napominje da je zahvalan na poverenju koje mu ukazao vlasnik firme je „IP34 gradnja“ i mentor na obuci Ivan Petrović.

U svemu je zadovoljan poslom, a uveren je da će biti i sa prvom platom koju očekuje u oktobru.

„Na prvom mestu mi je plata, da budem zadovoljan zaradom, a druga najvažnija stvar za mene je da poslodavac ceni moj rad i zalaganje“, kaže Marko.

 

Građevinci deficitarni, obuke su dobro rešenje

U preduzeću „IP34 gradnja“ bilo je 10 mladih mašinske i tehničke struke iz Kragujevca koji su , u okviru praktičke obuke, na gradilištima učili zidarske i tesarske poslove, takozvane grube građevinske radove. Njihov napredak na obuci pratila su trojica instruktora iz preduzeća.

„Marko je od svih praktikanata bio najviše zainteresovan za posao od samog početka. Prihvatio ga je sa zadovoljstvom i ništa mu nije bilo teško“, kaže Ivan Petrović, vlasnik „ IP34 gradnja“ i diplomirani građevinski inženjer.

Prema njegovim rečima, na kraju obuke je bilo radnih mesta za još praktikanata, ali, nažalost, većina nije htela zaposlenje na gradilištu, jer su rekli da im je posao težak.

 

 

To je i najveći problem svih gradilišta – sve je manje radne snage. Teško se dolazi do mladih radnika, jer ne žele da rade fizički teške poslove. S druge strane, mnogi odlaze u inostranstvo zbog većih dnevnica na tamošnjim gradilištima.

„Ranije sam dolazio do mlađih radnika preko biroa, ali čim vide šta se i koliko radi, beže od toga“, kaže Ivan.

Ističe i da je posao građevinskog radnika u njegovoj firmi dobro plaćen.

„Pomoćni radnik na gradilištu ima sigurnih 40.000 do 45.000 dinara. Sa napredovanjem i većim zalaganjem samih radnika može da „izađe“ i dosta više“, kaže Ivan.

On hvali ideju projekta „Znanjem do posla“, jer se kroz prekvalifikaciju i praktičnu obuku mladi osposobljavaju za konkretne radne zadatke na gradilištu. S druge strane, poslodavac može da vidi da li je radnik zainteresovan za taj posao i ima li potrebne veštine, a istovremeno praktikant ima vremena da odluči da li je baš taj posao za njega ili nije.

„Ovo je odlična obuka, jer sam i ja tu da pratim praktikanta, da vidim da li mi odgovara kao radnik, da li je stekao potrebne veštine, da li se uklapa sa ostalim majstorima i radnicima na gradilištu“, kaže Ivan.

Ova obuka je i za njega bila jedinstvena jer je prvi put u svojoj karijeri imao priliku da kao mentor učestvuje u prenosu znanja mladima.

„Ovo je moje prvo iskustvo da drugome prenosim znanje. Bilo mi je zanimljivo zato što sam uvek mogao da budem sa praktikantima na gradilištu“, objašnjava Ivan.

On navodi da se do sada nije bavio obučavanjem radnika, a da je tokom ove obuke mogao da prati njihov napredak uz instrukcije mentora i iskusnih majstora.

Tekst i foto: Gordana Mirović / Uredila: Sandra Vlatković

E2E priča – Obuka kao lek za nezaposlenost

E2E priča – Obuka kao lek za nezaposlenost

Kragujevac: Desetoro mladih i nezaposlenih prošlo je obuku za stručno-komercijalne saradnike u farmaciji. Obuka je održana u kompaniji „Plus Pharmaceuticals“ iz Kragujevca u kojoj kažu da je ovo zanimanje perspektivno s obzirom da farmaceutska industrija širi svoja tržišta. Obuka je trajala dva meseca, a polaznici su stekli teorijska i praktična znanja uz pomoć trojice mentora.

Za ovu obuku su se prijavili mladi sa različitim diplomama – fizioterapeuti, ekonomisti, veterinari, lekari… Oni su prepoznali „Znanjem do posla“ kao priliku da steknu nova znanja i praktična iskustva koja će im obogatiti CV i učiniti ih konkurentnijima kod poslodavaca.

 

Posao dinamičan, važna veština komunikacije

Đorđe Dimitrijević (22), iz Kragujevca, završava strukovne studije za fizioterapeuta. Odlučio se za obuku „Znanjem do posla“, na preporuku prijatelja koji već radi kao saradnik u farmaciji.

Volim farmaciju, pogotovo masti i dijetetske suplemente. Bavim se dugo sportom, pa sam to malo i povezao. Rešio sam da naučim kako izgleda taj saradnički posao. Putuje se stalno, upoznaju novi ljudi, uspostavljaju kontakti. Želeo sam da naučim više i o komunikaciji koja je veoma važna u poslu saradnika u farmaciji“ kaže Đorđe.

Dodaje da sve što je od obuke očekivao, to je i dobio.

 

 

„Tokom teorijske obuke smo se pripremali za praktičan rad i odlazak na teren. Učili smo kako da komuniciramo sa apotekama, pacijentima, radili smo promocije farmaceutskih proizvoda“  priča Đorđe.

Đorđe vidi sebe u ovom poslu za koji kaže da je vrlo dinamičan i zanimljiv.

 

„Sertifikat sa ove obuke će mi dosta značiti prilikom traženja posla. Poslodavci će me sada gledati bolje nego kada sam bio bez radnog iskustva“ uveren je Đorđe.

 

Jelena Nešković (22), kojoj je ostao još diplomski za fizioterapeuta, obuku je shvatila kao alternativu za posao.

„Nikad se ne zna da li će biti posla u struci i dobro je da znamo nešto novo. Zato sam ja odlučila da idem na ovu obuku“ rekla je Jelena.

 

Ona priča da je na početku obuke učila o celom asortimanu proizvoda koji farmaceutska firma nudi , kakve su njihove indikacije ili kontraindikacije.

 

„Učili smo i osnovni red u komunikaciji sa pacijentima, kako da im se obratimo, da ne budemo ni napadni, ali ni neprimetni. To sam kroz praktičnu obuku i savladala“ kaže Jelena, koja je tokom praktične obuke odlazila na terene u Jagodini, Ćupriji, Priboju, Prijepolju…

 

Obuku je završio i ekonomista Dušan Damjanović koji je imao trogodišnje radno iskustvo u knjigovodstvu.

„Zanima me je ta kombinacija medicine, lekovitih proizvoda, sa terenskim radom i administracijom. Zanimljivo mi je i učešće u pregovaranju sa veleprodajama, maloprodajama i apotekama“ rekao je Dušan.

Kaže da je zadovoljan što je tokom obuke naučio i ono „iza kulisa“, o čemu se ne uči u knjigama na fakultetu – o pregovaranju, kako pristupiti kupcu i vezati ugovor.

Za obuku kaže da je i edukacija i poslovna prilika, jer sa stečenim znanjima ima šansu za zaposlenje.

 

Sve više posla za saradnike u farmaciji

Milan Manojlović, vlasnik i Nenad Samčović regionalni menadžer u „Plus Pharmaceuticals“, koji su praktikantima bili mentori na obuci, prisećaju se i svojih početaka u poslu kojim se danas bave. Kažu da dobro znaju koliko je važna obuka za mlade koji su bez predznanja ili radnog iskustva.

 

„Najbitnije nam je bilo da prenesemo znanje i veštine koje smo mi stekli i naučili. Što se kaže, znanje koje ne možeš da preneseš nekom drugom ako ga i sam ne poseduješ“ kaže Nenad.

Prema njegovim rečima, praktikanti su bili vrlo motivisani da uče nešto novo, što mu je olakšalo mentorski rad.

 

„Nikoga nisam morao da teram da nauči ili da uradi nešto, nego smo prosto funkcionisali kao tim“ kaže Nenad.

 

Smatra da je obuka bila „kratko iskustvo“, ali dovoljno da mladi ljudi vide u šta se upuštaju.

Praktikanti su, kaže, dobili „osnove“ o poslu koje će kasnije nadograđivati kroz rad.

Ova obuka je dobra prilika za mlade ljude koji nemaju nikakvo radno iskustvo da steknu nova znanja i uđu u posao kojim bi se kasnije bavili“ kaže Milan Manojlović, vlasnik firme  i mentor.

O poslu stručno-komercijalnog saradnika Milan kaže da, pre svega, mora da postoji određena stručnost.

Zato su mladi praktikanti najpre učili sve o paleti proizvoda koje predstavljaju, njihovoj nameni i svojstvima.

To je bio izazov za njih s obzirom da „Plus Pharmaceuticals“ ima veliku ponudu pomoćnih lekovitih sredstava, razne vrste terapijskih medicinskih masti, losiona, biljnih kapi, kolekcije čajeva, kozmetičkih sredstava.

Posao je, objašnjava Manojlović, kombinacija više zanimanja.

„S jedne strane, potrebna je stručnost, poznavanje medicinskih termina i opšte medicinsko znanje, a s druge strane i malo znanja iz ekonomije, pogotovo kad je u pitanju rabat, pregovaranje, fakturisanje, sklapanje ugovora i dr.“ priča Manojlović.

 

 

Prema njegovim rečima, praktikanti su učili i o farmaceutskom tržištu Srbije, kako funkcionišu apoteke, o lekovima i pomoćnim lekovitim sredstvima, dijetetskim suplementima.

Milan Manojlović priča da su se na teorijskim časovima praktikanti pripremali za odlazak na teren. Radili su simulacije, kao što su vežbe komunikacije saradnika sa farmaceutom ili saradnika i pacijenta.

 

„Nakon prolaska simulacija, kada praktikant u suštini pokaže dovoljno znanja, krećemo u praktičnu nastavu. Praktikanti su svakodnevno išli sa nama mentorima na teren i obilazili apoteke, razgovarali sa apotekarima o asortimanu naših proizvoda, komercijalnim akcijama, držali su promocije i učili kako se pregovara o prodaji“ priča Milan.

On smatra da je posao stručno-komercijalnog saradnika u farmaciji danas sve traženije zbog čega može da bude dobar izbor za veliki broj mladih iz zdravstvene struke koji su bez posla.

 

„Što se tiče farmacije, ovaj biznis se iz godine u godinu sve više razvija, otvaraju nove firme, one koje se bave proizvodnjom, ali i firme za distribuciju farmaceutskih proizvoda. Tako da broj zaposlenih u farmaceutskom sektoru iz godine u godinu raste, na osnovu toga što se mnoge farmaceutske kuće šire i otvaraju predstavništva da bi razvile novo tržište“ rekao je Milan.

 

On je istakao da je prednost obuke „ Znanjem do posla“ ta što se mladi ljudi, bez iskustva, tokom praktičnog rada „oblikuju“ za posao po meri poslodavca.

„Imali smo mlade ljude koji su bili voljni da uče i rade. Posle ovakve dvomesečne obuke možemo da dobijemo i saradnika koji će ostati kod nas u firmi i posle prakse“ zaključuje Milan.

 

Tekst i foto: Gordana Mitrović / Uredila: Sandra Vlatković

E2E priča – Božina „azbuka“ zavarivanja

E2E priča – Božina „azbuka“ zavarivanja

Kragujevac: Obuku za zanimanje zavarivač-bravar završilo je 10 mladih praktikanata u kompaniji AMM Manufacturing u „Mind parku“, u Kragujevcu. Među njima je i Božidar Nikolić iz Rače kod Kragujevca, koji  je svoj trud i uspeh na obuci „Znanjem do posla“ „krunisao“ zaposlenjem u toj kompaniji. Njegovim stopama sada ide još 20 polaznika koji ovaj zanat uče od najboljih u proizvodnji komponenata za šinska vozila.

Božidar Nikolić koji ima 20 godina, „azbuku“ zavarivanja savladao je tokom obuke, a „ispisuje“ je na čeliku u proizvodnji putničkih vagona vozova, tramvaja.

 

Prekvalifikacijom do brzog zaposlenja      

„Posle srednje škole sam radio samo pet meseci i to kao transportni radnik. Nigde nisam mogao da se zaposlim u svojoj struci – elektrotehničar računara“,  priča Božidar koji je odlučio da zanimanje za koje se školovao zameni zanatom koji je „na ceni“.

Prijavio se za obuku za zavarivača – bravara na predlog starijeg brata koji već radi, na tom radnom mestu, u kompaniji AMM Manufacturing.

 

 

„Čuo sam da je to dobro plaćen posao, prvo to, a tokom obuke nešto i privuklo tom poslu. Ranije nisam nikada vario, srećom, što se kaže, pošlo mi je za rukom. Posao sam brzo zavoleo, a kad nešto voliš da radiš to ti onda i ide. Bio sam uporan. Iz dana u dan, sam sve više učio i napredovao“, ospisuje početak Boža, početak obuke.

Prvih dana, kaže, nije baš bilo lako, najviše zbog privikavanja očiju na varenje. Ipak, obuka mu nije bila naporna, jer je „tajne“ zanata otkrivao uz pomoć, kako kaže, profesora – Radiše Rakića i Nikole Jovanovića iz kompanije AMM manufacturing.

„Prvi susret sa aparatom za varenje je bio malo čudan. Trebalo je da naučim kako da držim gorionik, položaj ruke, kako pustiti var. Prvi put mi nije baš išlo, pa sam, čak, pomislio sam da ja nisam za ovo. Ali, profesor Radiša Rakić mi kaže – samo polako i strpljivo. On je mnogo dobar profesor, sve je odlično objašnjavao, a na nas praktikante gledao kao da smo njegova deca“, priseća se Boža.

Zadovoljan je što je MIG zavarivanje, za koje se obučavao, učio, u savremenim uslovima i sa aparatima poslednje generacije.

Kao i svi praktikanti iz grupe, Boža je prošao proveru napretka na obuci. Prvo je, posle teorijske obuke od nedelju dana, polagao test, a na kraju praktične obuke u kompaniji, imao je završni atest koji je, kaže, bio ozbiljan izazov.

„Radili smo varenje na pločama različite debljine na kojima smo i vežbali na obuci. To što smo uradili, pregledali su kontrolori. Radi se vizuelna kontrola i ultrazvučna kontrola, da se vidi da li je to dobro zavareno, kao i da li je var lep“, navodi on.

Boža kaže da je sve prošao „ iz prve“. To ga je i preporučilo da ostane na radnom mestu u kompaniji, uz posvećenost i upornost koju je pokazao na obuci.

„Imaš posao – lep je osećaj. Baš sam i hteo ovde da radim , ništa mi nije teško. Radimo u smenama , prava je od 7 do 15, a druga od 15 do 23 sata“, kaže Boža.

Sada radi u hali „Avenio“ gde se vare tanke ploče od čelika. To su, kaže, „fini“ radovi koje bi trebalo da usavrši.

Boža zna da ima zanat koji se traži i u inostranstvu, ali tvrdi da ne razmišlja o odlasku iz zemlje, jer budućnost vidi u svom rodnom kraju.

 

Zavarivači stiču atest koji važi svuda u svetu 

Obuka mladih za zavarivače u AMM  Manufacturing obavlja se pod budnim okom sedam mentora. Najstariji i najiskusniji među njima je Radiša Rakić koga praktikanti zovu profesor. Za Božu kaže da je bio najbolji kandidat iz prve grupe praktikanata „Znanjem do posla“. Imao je sve kvalitete koji su mu bili „ulaznica“ za radno mesto u velikoj kompaniji.

„Bio je najbolji, prvo, kao čovek, drugo, brzo je savladao znanje zavarivanja, dobar je drug, pomaže kolegama, vredan je i odgovoran“, opisuje Božu „profesor“ Rakić.

Ove ocene, svakako mnogo znače, jer dolaze od čoveka koji ima najduži staž u obučavanju mladih zavarivača.

 

 

„To je posao koji sam radio i u Institutu Goša 46 godina i nastavio u AMM Manufacturing poslednje tri godine. Do sada sam obučio preko 5.300 zavarivača“, navodi Rakić.

Najvažnije je da mladi radnik, kaže, prvo „ bude čovek“, da zdravo i zrelo razmišlja, a tek posle toga dolazi uspeh na obuci za zavarivača. Taj posao usvaršava se godinama

Radiša ima samo reči hvale za mlade praktikante sa obuke „ Znanjem do posla“. Kaže da će oni jednog dana „nositi“ posao u kompaniji i dodaje da „mladost može sve“.

„U ovom poslu moraju da budu koncentrisani, da bude oštro oko i mirna ruka i – nema problema. Zavarivanje je umetnost, jer istopljeni materijal treba tako oblikovati da bude homogen i da ujedno lepo izgleda i vizuelno. A to je velika stvar jer mora da se uradi u trenutku, u momentu“, kaže Radiša Rakić.

Potvrda osposobljenosti praktikanta na obuci  je atest koji važi svuda u svetu. Prva grupa praktikanata je na kraju obuke položila atest prema evropskom standardu 9606-1.

Posao zavarivača je, kaže, u odnosu na pre 40 godina, sada „gospodski“ posao.

„Imamo savremene uređaje i programe koji olakšavaju posao. Kada se to savlada, zavarivanje je lako“, navodi Rakić

Radiša preporučuje ovaj posao mladima, jer mogu brzo da se zaposle, da rade u dobrim kompanijama, „lepo“ zarađuju, a mogu i da napreduju. U kompaniji AMM Manufacturing  potrebno je, kaže, još najmanje 150 zavarivača. Potreban im je kvalitetan kadar za proizvodnju šinskih vozila koja iz Kragujevca idu  u svet.

Tekst i foto: Gordana Mirović / Uredila: Sandra Vlatković

E2E priča – Posao u „carstvu“ drugarstva

E2E priča – Posao u „carstvu“ drugarstva

Kragujevac: Posle obuke „Znanjem do posla“ za vaspitače, 17 praktikanata se zaposlilo u vrtićima u Kragujevcu.

Dok klinci i klinceze spavaju, u vrtiću „Drugarstvo“ nastaje priča o dve Dragane i jednom Marku, mladim ljudima koji su se opredelili za poziv vaspitača. Upoznali su se tokom praktične obuke za vaspitače u okviru programa „ Znanjem do posla“ i sada zajedno brinu o deci u vrtiću „Drugarstvo“. Dragana Čampar je posle dvomesečne praktične obuke dobila svoj prvi posao u životu posle 6 godina neizvesnosti. Uz zaposlenje, njen kolega Marko Stepanović dobio je šansu da unapredi znanja u poslu za koji se školovao. Najmlađa među njima je Dragana Nikolić, još je praktikant obuke, ali uverena da je na dobrom putu da u vrtiću ispiše prve stranice svoje karijere.

 

Praktična obuka nadgradila „knjiško“znanje

30-godišnji Marko Stepanović je diplomirani predškolski vaspitač. Kaže da je ovaj posao ostvarenje njegovih snova još iz osnovne škole, iako je, kaže, malu dilemu imao samo u srednjoj školi zbog engleskog jezika. Ipak, prevagnula je ljubav prema deci.

„Deca iz Drugarstva me zovu Mako. Navikli su na mene, čini mi se da sam, što bi se reklo, kupio njihovo poverenje.“

Obuka „Znanjem do posla“ u vrtiću „Drugarstvo“ donela mu je dupli dobitak. Prvo je unapredio svoja dosadašnja znanja i veštine, a drugo,  posle obuke je potpisao ugovor o radu.

„Kao vaspitač imam četiri godine prethodnog radnog iskustva u drugi vrtićima. Ovde sam došao da se dodatno obučim i moja očekivanja su potpuno ispunjena. Dosta novih stvari sam naučio.“

 

Otkriva razliku između teorije sa fakulteta i prakse u vrtiću.

„U praksi se upotrebljava tek nekih 30 posto teorije iz formalnog obrazovanja. Na fakultetu smo slabo imali praksu, samo dve nedelje godišnje. Bili smo samo posmatrači, nismo bili uključeni u aktivnosti vaspitača, već samo kao ispomoć. Na obuci „Znanjem do posla“ je bilo sve drugačije. Tokom praktične obuke smo svakodnevno učestvovali u planiranim aktivnostima sa decom.“

 

 

Marko priča da je poseban kvalitet obuke „Znanjem do posla“, praktično učenje o pedagoškoj dokumentaciji u vrtiću, među kojom je i dnevnik. Tokom studija, kaže, nije imao uvid u dnevnik i znao je samo da je to „jedna plava knjiga“.

„Nisam imao dozvolu za pristup dnevniku, a kasnije kada sam radio u jednom državnom vrtiću dobio sam dnevnik, ali nisam znao uopšte šta treba da pišem. Tokom obuke „Znanjem do posla“ za vaspitače ovaj problem sam rešio.“

Marko u vrtiću „ Drugarstvo“ vodi mešovitu vaspitnu grupu, u kojoj su deca od tri do pet i po godina. Posebno je ponosan na to što mu je sa punim poverenjem dato da rukovodi timom za razvojno planiranje, a član je još dva tima u vrtiću.

Poseban doprinos je dao učešćem u izradi zbirke kooperativnih igara koje postala „standard“ i velika je pomoć u radu svim vaspitačima u vrtiću „Drugarstvo“.

„To su igre saradnje u kojima učestvuju sva deca. Imamo 30-tak igara u zbirci i to primenjujemo u svakodnevnom radu.“

Marko je inače jedini muškarac vaspitač u vrtiću „Drugarstvo“. Kaže da nema nikakvih problema jer su svi navikli na njega, i koleginice, i deca.

 

Prvi posao posle šest godina neizvesnosti

Kada je Dragana Čampar iz Prijepolja završila studije za vaspitača u predškolskoj ustanovi na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, nije ni sanjala da će na svoj prvi posao čekati čak šest godina. A pokušavala je, predavala CV u vrtićima, ali nikada je nisu pozivali ni na razgovor.

„Već sam počela da razmišljam da ću morati  sasvim nešto deseto da radim. Zamišljala sam sebe u nekoj prodavnici, marketu.“

Dragana se u međuvremenu udala u Kragujevcu i postala majka dvoje dece. Put do njenog prvog posla „trasirao“ je program obuke „Znanjem do posla“, za koji je saznala preko Nacionalne službe za zapošljavanje.

„Obuka mi je mnogo značila u tome da sam upoznala decu, vrtić, kolektiv. To mi je bilo važno jer nisam imala nikakvo radno iskustvo.“

Kaže da joj je „dragoceno“ praktično iskustvo u radu sa decom kroz obuku programa „ Znanjem do posla“.

 

 

„Tek kad uđemo u grupu i ostanemo sami sa decom, učimo kako da prepoznamo potrebe deteta, šta i na koji način treba da radimo. Mnogo je drugačije u praksi, nego kada se o svemu samo uči iz udžbenika na fakultetu.“

Smatra da je mnogo napredovala u odnosu na početak obuke, pre svega  u organizaciji rada i aktivnostima sa decom.

Dragana zajedno sa kolegom Markom brine o mešovitoj vaspitnoj grupi dece od 3 do 5 godina. Kaže da je primetila da deca u suštini najviše  vole pokret, pa i kada im priča neku priču oni vole da budu aktivni i da učestvuju. Priča da su u basni „Gavran i lisica“ deca imala svoje uloge, bili su glumci. Vole akciju i, kako kaže, snađu se čak i ona stidljivija deca.

Dragana priznaje da je tokom rada sa decom i kod sebe prepoznala neke skrivene talente.

„Gluma je nešto što se skrivalo u meni, a još kada je tu neka lutka ja se opustim, a volim i da pevam. Ali, čini mi se da je ta sposobnost da animiram decu moj glavni adut.“

Kaže da su je deca prihvatila i zavolela.

„Kolega Marko i ja se uklapamo – on je malo stroži, dok sam ja nešto blaža.“

 

Upornost, volja i ljubav prema deci

20-godišnja Dragana Nikolić preselila se iz Batočine u Kragujevac zbog praktične obuke „Znanjem do posla“ u vrtiću „Drugarstvo“. Ima diplomu  medicinska sestra- vaspitač i skoro sve što uči na obuci je za nju sasvim novo. Kaže da se trudi na praksi i veruje da će zadovoljiti kriterijume poslodavca za posao.

„Nisam do sada radila nigde. Bila sam samo dve – tri nedelje na probnom radu u „Drugarstvu“. Bila sam uporna, dolazila sam, interesovala se i pozvali su me na ovu obuku“

A šta  je bilo najvažnije da savlada već prvih dana na praksi?

Pristup deci, meni je to bilo najvažnije, da naučim prijem dece ujutru i kako da priđem detetu. Vidim da sam to dobro savladala. Ima dobar odnos sa decom, trudim se“

Najteže joj je pala pedagoška dokumentacija, dnevnik…

 

 

„Pedagoška dokumentacija je bila najteža! Savladala sam jedan deo, ali treba još da radim na tome uz pomoć kolega i mentora“

Dragana opisuje kako izgleda jedan letnji radni dan za praktikanta obuke za vaspitača.

„Moja je jaslena grupa – deca do 3 godine. Danas smo bili u dvorištu, igrali smo pokretne igre, sada nam je tema – letnje igrarije, pokretne igre među kojima su i igre Ringe-ringe-raja ili Širi-se-širi“

Dragana vidi svoju karijeru u poslu vaspitača.

„Kažem- sve mi je super, nemam ni na šta da se požalim. Tokom praktične obuke sam se uklopila, ne bih menjala nijedan detalj. Posao nije težak kada nešto voliš. Možeš sve i sve radiš istog trenutka, jer tu su deca, a deca ne mogu da čekaju“.

 

Tekst i foto: Gordana Mirović / Uredila: Sandra Vlatković